Сањала сам Шаћиру – каже ми мајка једног јутра, Нисам је видела откако је отишла у Сарајево, Хајрији. Жао ми је било кад сам чула да је, у току рата, доживела мождани удар и да је непокретна. А нико ми није јавио ни кад је умрла. – Сећаш се, мајко, кад смо Шара и ја ишле код њих на конак, у време рамазанског поста? – Како да не! И њене ћерке, Хајрија и Беха често су спавале код нас и то је било нормално.
Шаћира и ја смо се искрено волеле. Од ње сам много корисних ствари научила. Била је срећна са својом децом, иако повређена поступцима бившег мужа, и ишла неким својим путем – мира, праштања, благодарја. Истинска верница. – У томе је величина људског бића. Издићи се изнад онога ко те повредио. Имати свој став, достојанство.
Имати разумевања чак и за оне који су ти зло чинили. Ја то не бих могла. – Зато и кажем да сам много корисних ствари од ње научила. Стрпљен, спашен. – Колико је потребно душевне снаге за стрпљење! Мало ко је стрпљен. Била сам мала кад смо ишле на спавање код тетке Шаћире. Две собице које је користила у кући свог оца биле су на спрату старинске куће. Све је у том скромном, али чистом простору одисало чудном смиреношћу. И она је била тиха, господствена. Увек у шареним, скупоценим димијама, са шамијама од свиле, и прелепим разнобојним плишаним, из Турске донесеним папучама, с везом, којих је био пун ходник.
Радовала сам се сваки пут уласку у њихову кућу, јер сам имала прилике да видим нове папуче пажљиво сложене које су гости обували при уласку у собу. Увек сам бирала другачије, уживајући у њиховој топлини и мекоти. Тетка Шаћира је била умерена у свему. Клањала је по неколико пута дневно, по прописима Курана. Ако би се десило да неко дође у њену кућу у време акшама, или које друге молитве, она је настављала да се моли, не обраћајући пажњу на придошлице, било ко да је у питању. На тканој, невеликој простирци, одвијао се њен верски ритуал. То смо знали сви који смо у њену кућу долазили. Ми, деца православне вероисповести, поштовали смо те њене тренутке.
Ако уђемо у време молитве, седнемо на прво слободно место на миндеру, ћутимо и чекамо завршетак. – Прошле године сам месец дана издржала у посту рекла је дванаестогодишња Хајрија, пред почетак рамазанског поста. – Ове године ћу и ја издржати говорила је млађа сестра Беха. – Не можеш да издржиш тридесет дана. – Могу ове године, сигурно. А кад је прошло неколико дана од почетка Рамазана, Шара је замолила мајку да иде код Хајрије на конак. – Не долази у обзир рекла је мајка. – Зашто? Па и Хајрија понекад спава код нас. – Сада је месец њиховог поста, посебан је обичај и ти би им само сметала. – И ја ћу да постим каже Шара. – Да постиш? – Да. Па и Хајрија долази код нас да спава за наш празник, Васкрс, па изјутра туцамо јаја. Ништа ми није лепше него кад се такмичимо чије ће јаје победити. – Није то исто. На дан Васкрса се радујемо, веселимо, такмичимо у туцању црвених јаја, једемо и пијемо, и то је лако.
За Рамазан се устаје рано на суфур, па се поново спава, онда се целог дана ништа не једе, и не пије, а то је тешко. – Мени је баш то лепо. – Па добро. Ако ти је воља, иди, али не верујем да ћеш издржати да не једеш цео дан, до касног поподнева, када је ифтар. – Само ме пусти, па ћеш видети. – Могу ли и ја да идем? питала сам мајку. – Никако. Ти си још мала, само ћеш им сметати. – Молим те, мама. Тако је лепо и мирно код њих. – Али, они сада посте, устају у зору да једу… – Устаћу и ја. Кад може Шара, могу и ја. Молим те… Тако сам успела да убедим маму, те пођем са Шаром код другарица. То је за мене био први прави изазов.
Да рано устанем, да се наједем, и да целог следећег дана, не само не једем, него ни гутљај воде не попијем. Радовала сам се том искушењу и једва чекала вече, које је, иначе, у тета- Шаћирином дому увек било бајковито. Нас четири бисмо, испијајући шербет, седеле на удобном миндерлуку, причале о прочитаним књигама, такмичиле се у рецитовању научених у школи стихова.
Потом смо измишљале приче, па смо се шалиле, и тихо смејале, и до касно у ноћ остајале, шапћући, будне, што је био несвакидашњи осећај. Но, сада је време поста, и мора се рано лећи, да би се, пред зору устало, за суфур. Тренутак уласка у собу за спавање, уз пригушену светлост сијалице са плафона, са простртим по поду душецима прекривених сјајном, брокатном постељином, раскошних дугиних боја, увек би ме изнова заливио. – Устајте на суфур, устајте била сам у најдубљем сну кад сам чула благе речи тета Шаћире и осетила додир њених топлих руку на челу. Устајте, вакат је за суфур. Једва сам отворила очи, душа ми је спавала, али обећање је морало да се испоштује.
Устала сам, обукла се и умила, а кад сам ушла у кухињу, већ су сви седели за постављеном софром. Тетка Шаћира је, по обичају, очитала молитву, а онда је руком дала знак да почнемо јести. Гледам храну на столу, све је лепо спремљено и сервирано на белом столњаку, али ми се спава, глава ми клима. Прикривам зевање, срамота ме. Мирис вруће пите из тепсије голица ноздрве, ал не вреди. Климам и даље главом, брукам се, знам. Сви једу, прво питу, и то са слашћу, а онда узимају хлеб и разређен водом пекмез, из велике чиније. Узела сам мало парче пите, једва један залогај сажвакала, и престала. – Хајде, једи нуди ме тета Шаћира. – Не могу, нисам гладна. – Мораш се најести. То ти је до увече. – Издржаћу до увече.
Једва сам седела за софром док су оне јеле. А кад смо отишле на спавање, мучила сам се да поново заспим. „О, какав тежак обичај“, размишљала сам при том. Пробудила сам се сутрадан после свих. Могла сам још да спавам, али ме Шара пожуривала да идемо кући. – Дођите на ифтар обавезно добацила нам је тетка Шаћира на испраћају. – Чекаћемо вас.
Прошло је неколико сати и ја сам осетила велику глад, а још већу жеђ. Грло ми се осушило, једва причам. Ма, да ми је само један гутљај воде да оквасим уста и грло! Питам Шару је л’ жедна, одважно каже да није. Мислим да не говори истину, јер видим да сваки час уста лиже. И сваки час се умива. – Је ли вам добро? дошаптавамо. пита нас мајка, видећи да се – Да, да… мумламо збуњено. – Јесте ли гладне, жедне? – Ја нисам каже Шара. – Нисам ни ја гладна кажем. -Нешто си убледела, мора да си жедна гледа ме мајка право у очи. – Много сам жедна, признајем. – Попиј мало воде. – Не би било у реду да пије каже Шара. – Нека пије ако не може да издржи. – Нећу.
Погазила бих обећање. – Какво обећање, напиј се воде, ти си дете. – Не долази у обзир рекла сам, и легла у кревет. Понадала сам се да ћу заспати, па ће ми време брже проћи. Окретала сам се и обртала, узалуд. Чим зажмурим, пред очима ми се појави чаша с водом. Онда ме ухвати још већа жеђ. Грло ми се запалило, па се ватра шири по језику, па по уснама. Нестаде пљувачке, не могу дисати, почех да се гушим. Помислих да ћу умрети. Хитро сам устала из постеље решена да погазим обећање.
Попила сам две чаше воде. Дођох к себи. – Пила си воду! викнула је згрануто Шара. – Морала сам. Нисам више могла да издржим рекла сам покајнички. – Требало је мало да трпиш. – Не вреди, нисам могла. А ти, јеси ли жедна? – Јесам, али трпим. И тако, Шара је отишла на ифтар, а ја од срамоте нисам ни помислила да одем. – Кад некога волиш, кад ти је неко прави пријатељ, све можеш издржати рекла је тета Шаћира при следећем сусрету. И кад верујеш дубоко, искрено, срцем и душом, задовољство је трпети. Осећала сам се бедно, мислећи да мени приговара. -Ма, не приговара она теби – тешила ме Беха. Мајка увек тако прича.
А, ни ја нисам издржала цео пост. Много је тешко. Било ми је лакше после тих Бехиних речи, али ме, ипак, гризла савест. „Опрости ми, тетка Шаћира, молим те, опрости, ја те много волим, и Хајрију волим, и Беху, али, не могу да издржим”, правдала сам се немуштим речима, сваки пут кад бих се сетила мог првог великог животног неуспеха. И никад више нисам покушавала да постим за Рамазан.
