Univerzitet Crne Gore je imao čast da ugosti Dena Šehtmana (Dan Shehtman), dobitnika Nobelove nagrade za hemiju, koji je učestvovao na Naučnom simpozijumu: Nauka i male zemlje: sinergija dijaspore, matica/prijatelji Crne Gore, u organizaciji UCG i Crnogorske akademije nauka i umjetnosti.
Bila je ovo odlična prilika da ispričamo priču profesora Šehtmana o nauci i ličnom trijumfu, njegovom putu do Nobelove nagrade, kroz intervju koji može biti prava inspiracija za sve mlade naučnike i studente koji žele da postanu naučnici istraživači.
Profesor Šehtman (1941) je dobio Nobelovu nagradu za hemiju 2011. za otkriće kvaziperiodičnih kristala. Danas je član Državnog univerziteta Ajova (Iowa) i ugledni profesor Izraelskog tehnološkog instituta, živi u Izraelu. Nauka o materijalima i različiti aspekti nauke o materijalima su njegova oblast istraživanja, u kojoj i predaje.
Vaša priča o osvajanju Nobelove nagrade je istovremeno priča o nauci i priča o ličnom trijumfu. U jednom od svojih intervjua rekli ste da ste mnogo godina bili ismijavani od svojih kolega i da su čak tražili od vas da napustite istraživačku grupu jer ste i dalje tvrdili da kvaziperiodični kristali postoje. Koliko je dugo trajao ovaj “naučni rat” i šta vas je tjeralo da se borite za naučnu istinu?
PROFESOR ŠEHTMAN: Dozvolite mi da malo korigujem ovu svoju izjavu. Nakon otkrića vrlo brzo sam znao šta to nije, ali zapravo nisam znao šta jeste – za to je trebalo par godina. Reakcije su zaista bile različite. Neki ljudi su bili vrlo negativni, a drugi vrlo pozitivni. U vrijeme svog otkrića bio sam u Nacionalnom birou za standarde – ovo je vladina laboratorija u Merilendu, Sjedinjene Države. Neki od mojih prijatelja ili kolega naučnika su pokušali da pomognu, drugi su rekli da je to glupost, da to ne može biti. Moj tadašnji domaćin, profesor Džon Kan, veoma poznat po svom znanju i doprinosu dinamičkim procesima na čvrstim materijalima, došao je u moju kancelariju i rekao mi „Deni, ovaj nam materijal nešto govori i ja vas izazivam da pronađete šta je to“. Nije pomogao u rješavanju problema, ali me je ohrabrio. Druga krajnost je bio moj vođa grupe, a sada moram objasniti. Vođa grupe je samo administrativna pozicija. Nisam morao ništa da radim sa njim. Sve što sam trebao da uradim je da prijavim sekretaru kada treba da popunim formulare. Došao je u moju kancelariju, sramežljivo se osmjehujući, stavljajući mi knjigu na sto, govoreći “dr Šehtmane, molim vas pročitajte ovu knjigu i shvatićete da to o čemu pričate nije u knjizi”. Pogledao sam knjigu – Rengdenska kristalografija. Rekao sam mu“Poznajem ovu knjigu, ja sam profesor na Tehnionu, predajem po ovoj knjizi, ne moram da je čitam, kažem vam, mog materijala nema u knjizi“. Uzeo je knjigu nazad, nestao na dva dana, a onda se vratio dva dana kasnije i rekao je “dr Šehtman, ne mogu da dopustim da se vaše ime povezuje sa mojim imenom, molim vas napustite moju grupu. Rekao sam „U redu“ i napustio njegovu grupu. Odmah sam otišao da tražim drugu grupu koja bi usvojila naučno siroče. Našao sam jednog od njih koji mi je takođe bio dobar prijatelj. Rekao je Ok, naravno, pridruži se mojoj grupi i umjesto da se javljam sekretaru jednog vođe grupe, javljao sam se drugom.
Ali da, bilo je i drugih negativnih stvari, ljudi su pričali iza mojih leđa i jednom sam čak čuo da neko kaže: „Šta ih uče na tom Tehnionu. Oni ne znaju abecedu kristalografije“; a dali su nam dobro obrazovanje na Tehnionu (Izraelski tehnološki institut).
Da li ste očekivali da će vam Vaše istraživanje kvaziperiodičnih kristala donijeti Nobelovu nagradu?
PROFESOR ŠEHTMAN: Ne uopšte. Obično, naučnici koje poznajem, a poznajem ih dosta, ne rade za nagrade. Mi radimo kako bismo razumjeli prirodu, otkrili nove stvari, koliko god to možemo, objavili dobre naučne radove koje će kasnije drugi citirati. To znači da stvaramo temelj za novu nauku – što je najbolja stvar koju naučnik može da zamisli, a to je ono što se meni slučajno desilo. Ne baš slučajno, mogli bismo da elaboriramo na temu slučaja/sreće…
Možete li laičkoj javnosti objasniti šta su zapravo kvazikristali?
PROFESOR ŠEHTMAN: Ne razumije ni većina naučnika šta su to kvazikristali. Ako pogledate u pod, vidjet ćete pločice. Ako izvadim nekoliko pločica i zamolim vas da to popravite, znate tačno gdje da postavite pločice, jer postoji određeni redosled. Vrlo je jednostavno. Postoji i periodičnost. Šta znači periodičnost? Ako pogledate u bilo kojem smjeru vidjet ćete da su udaljenosti između svake dvije pločice iste. Ako su pločice identične, naravno, jednake su udaljenosti u svim smjerovima. Ovo je red i periodičnost. Kristali su upravo takvi, u tri dimenzije. Svi kristali su uređeni. To znači da su atomi u njima ili ponekad molekuli u njima organizovani na uređen način. To se zove red u tri dimenzije i oni su takođe, u većini slučajeva, periodični. Do mog otkrića, svi su bili periodični. Nauka o kristalima – kristalografija započeta je 1912. godine, počev od njemačkog naučnika Lauvea. On je stvorio prvu rendgensku distrakciju od kristala. Njegov kristal je poređan periodično, kao i stotine hiljada različitih kristala koji su proučavani tokom 70 godina trajanja nauke o kristalografiji, od 1912. do 1982. godine, svi su poređani periodično. I tako je odlučeno za vrlo jednostavnu definiciju: Kristali su materijali u kojima su atomi uređeni i periodični. Vrlo jednostavna definicija, koja je bila osnova kristalografije – sve do mog otkrića. Otkrio sam materijale koji su uređeni, ali ne i periodični. Postoji još jedan način reda koji se zove kvaziperiodičnost i ako neko želi da prouči više o tome može na internetu da ukuca penrose tyle. Rodžer Penroze (Roger Penrose) je nevjerovatan naučnik u Engleskoj, koji je prije par godina dobio Nobelovu nagradu i dizajnirao Penrouzove pločice koje nemaju ponavljanje, ima reda, ali nema periodičnosti. Ovo je periodičnost u dvije dimenzije. Kvaziperiodičnost u jednoj dimenziji vezuje se za ime Leonarda Fibonacija de Pize, matematičara koji je živio u 13. vijeku, bio je najveći naučnik svog vremena i možda stotinama godina kasnije. Dizajnirao je kvazioperidistiku u jednoj dimenziji, Penrouz u dvije dimenzije, Šehtman u tri dimenzije, i to je to.
Šta je za vas značila nagrada kada ste je dobili i kako je uticala na vas kao osobu i naučnika?
PROFESOR ŠEHTMAN: Prije Nobela dobio sam mnoge druge nagrade u Izraelu i širom svijeta, uključujući i vrlo prestižnu međunarodnu nagradu u Izraelu Wolf Prize, čiji sam predsjednik komisije za dodjelu nagrade sada. A onda je došao Nobel. Znao sam da sam nominovan za Nobela jer su mi prijatelji rekli „Čuli smo da si nominovan“. Ljudi su me pitali šta je sa Nobelom, rekao sam im “Pričaš o Nobelu nakon što dobiješ Nobela. Ne ranije“. „Hoćeš li dobiti – ne znam. To nije moja odluka“. Tako da sam bio nominovan dugi niz godina, a onda je stiglo to prizanje 2011. godine, o kojem sam obaviješten telefonom. Da li je to promijenilo moj život? Da, definitivno, promijenilo mi je život. Nije to obavezno isto za sve, ali meni je promijenilo život. Objasniću zašto. Neki ljudi dobiju Nobelovu nagradu kada su mladi. Ja sam bio jedini koji je te godine dobio Nobelovu nagradu za hemiju, ali bilo je ljudi koji su dobili Nobelovu nagradu za fiziku – njih troje i svi su bili vrlo mladi. Dvoje od njih su doveli svoje roditelje na ceremoniju. Imao sam 70 godina kada sam dobio Nobela. Morao sam da donesem odluku. Mogao sam da učinim jednu od dvije stvari, pod broj jedan – da nastavim da se bavim naukom, razvijam laboratoriju… Ali ja sam imao 70 godina, i rekao sam: “Ne, prekasno je, sad moram nešto drugo da radim”. A šta je ovo nešto drugo: putovati po svijetu i širiti jevanđelje nauke, obrazovanja, kritičkog mišljenja, važnosti nauke u društvu i tako dalje. I to je ono što sam od tada radio. Putovao sam svijetom i držao predavanja. Nikad nisam inicirao takav poziv. Uvijek sam bio pozivan. Prije pojave korone imao sam predavanja i u 30 različitih gradova godišnje. I u svakom gradu je isto kao sada, ovdje, u Crnoj Gori. Intervjui, sastanci sa donosiocima odluka. Za vrijeme korone nisam nigdje išao dvije godine, a sada smo počeli ponovo. Upravo sam se vratio iz Japana, sada sam u Crnoj Gori i moje sljedeće putovanje će biti u Srbiju…
Svakom mladom čovjeku najteže u životu je prepoznati koji je pravi put u budućnost. Kako ste znali da je nauka vaš poziv?
PROFESOR ŠEHTMAN: Nikada nisam želio da postanem naučnik. Želio sam da postanem mašinski inženjer. I jesam. Ono što me je na kraju učinilo naučnikom je poklon koji mi je sa sedam godina dao moj deda, dao mi je lupu. Šetao sam po poljima i gledao sve sitno: cvijeće, insekte, i zaljubio sam se u svijet malih stvari. Kasnije sam kroz osnovnu školu došao u Tehnion, gdje sam postao diplomirani mašinski inženjer. Zašto sam to želio – zato što sam pročitao knjigu Žil Verna Tajanstveno ostrvo. Glavni junak je mogao sve, a ja sam želio da budem kao on, on je bio moj heroj i uzor, ne živa osoba već lik iz knjige. Ponosni mašinski inženjer postao sam 1966. godine, ali te godine je bila velika recesija, nisam mogao da nađem posao. Magistrirao sam u međuvremenu i za dvije godine našao posao, ali za ove dvije godine sam se zaljubio u nauku i odlučio da nastavim da budem naučnik. Šansa – da sam mogao da nađem posao, vjerovatno bih bio dobar inženjer, razvijao i gradio stvari, i bio dosta dobar u tome, ali šansa. Dozvolite mi da završim sa sljedećim. Vaša šansa da se rodite je nula. Razmislite o tom konceptu. Baš vi ste pobijedili u trci prirode od 100 miliona sjemena života. Život je nevjerovatan dar, tako je rijedak, a ipak smo tu. Toliko smo srećni da je to nevjerovatno. Živite mudro!
Šta donosioci odluka u jednom društvu, posebno malom kao što je crnogorsko, treba da shvate kada je u pitanju nauka?
PROFESOR ŠEHTMAN: Važno je da Vlada osigura da svi steknu dobro obrazovanje, u gradovima i u selima. Što više budete ulagali u nastavu nauke i inženjerstva, to će situacija u vašoj zemlji biti bolja. Vi želite da mladi ljudi u Crnoj Gori ostanu ovdje, ne želite da nađu posao u Evropi. Pobrinite se da imate dovoljno startapova da im ponudite zanimljive i izazovne pozicije. Jer, mnogi startapovi, pogotovo uspješni, obezbjeđuju mnogo više zapošljenja nego velike kompanije. Mi u Izraelu nemamo prirodne resurse. Prodajemo ljudsku genijalnost. Prodajom prirodnih bogatstava i razvojem turizma ne možete daleko dogurati. Morate prodavati ljudsku genijalnost.
Umjetnici često citiraju Dostojevskog govoreći da će ljepota spasiti svijet. Mislite li da isto vrijedi i za nauku?
PROFESOR ŠEHTMAN: Kažu da je Kleopatra bila jako lijepa, a ona nije spasila svijet. Ali hajde da pričamo o ljepoti uopšteno. Mislim da je red prekrasan, obično red u svemu donese malo mira. Ako pogledate cvijeće, ono je uređeno, sviđa vam se cvijeće i njegova raznobojnost. Gledate različite ptice, njihov oblik, način na koji lete, raznobojne, lijepe… Ovo su samo dva primjera u kojima ljepota svijeta donosi mir vašem umu. Barem donosi meni. Nauka je lijepa, zaista. U danima kad sam istraživao kristale, pod mikroskopom, sjedio sam u potpunom mraku, satima. Vidim tri je sata, preskočio sam ručak, zatvorili su kafeteriju. Nije važno. Estetika je veoma važna za mene, a nju vidim u prirodi.
Svijetom ne upravljaju ljudi poput vas i mene. Njime upravljaju političari. Političari su po mnogo čemu drugačiji od nas. Zbog toga su tu gdje jesu. I donose odluke koje utiču na sve nas. Danas smo u situaciji rata između Rusije i Ukrajine i to ne rade ljudi nego političari, a oni kontrolišu svijet. Nisam siguran da je ljepota ono što im upravlja umom. Imaju druge stvari koje su im na umu.
