Piše: Munevera Sutović
M: Zašto je mama pokušala da te udari nogom? Bilo mi je smiješno jer je prolila
kofu sa tek pomuženim mlijekom. Stajala sam na stepeništu kuće. Bilo je to tada tako lijepo stepenište, široko, sa zidanim ogradama sa strana. Sada više nije.
E: Ostala mi je četvorka iz istorije. Mrzim istoriju. Što je trebalo da me je briga za tamo neke lude glave koje su ubijali jedni druge! Zar im nije bilo bolje da su se pentrali po drvetu trešnje? I dalje volim trešnje.
Vidio sam ja tebe tamo na stepeništu, uvijek si mi bila za petama. Uvijek si likovala kada bih nešto zgriješio. Lukavo si se podsmjehivala. No nije me bilo briga za tu glupu četvorku. Uopšte me nije bilo briga.
M: Mama je prolila kofu mlijeka i zamirisalo je štalsko đubrivo. Bilo je ljeto, sjećam se, jutro sunčano…
E: Jeste, znam, nisam zaboravio. Ovdje je stalno sunce pa mu se nikada ne uželim. Zaželio sam se snijegu. Ovdje nikada ne pada. Stalno je zeleno, sunčano i ptice. Prvo su mi bile čudne te ptice, pernate ali nekako i nepernate, kao plastične, no prelijetaju. Sve mi je bilo čudno kada sam tek stigao. Tražio sam vas, i tebe sam tražio. Svuda sam te tražio. I mamu, sve vas a ponajviše tebe. Nisam imao koga mučiti.
M: Ja tebe nisam tražila. Onog jutra kada si riješio da odeš svi su vriskali. Ako se po tome mjeri ljubav onda si bio najvoljeniji.
A ja sam usljed tog vriska dobila cipele. Crne, lakovane, ne znam ko se dosjetio cipela u tom trenutku. Majka nije, spavala je, danima je spavala i ćutala. Oca se uopšte ne sjećam, nikoga se ne sjećam. Samo vijenaca sa tvojim imenom i tvojih drugara iz razreda koji su nosili te vijence i predvodili dženazu.
A možda ni njih, možda sam ih samo vidjela mnogo kasnije na slikama.
Sjećam se samo sebe male između ljudi što plaču.
E: Osjetio sam znaš li, poljubila si me položenog na podu one tvoje sobe u koju me nikada nisi puštala. Nisu trebali da te puste. Tek ti je bilo sedam. Ne ljubi se mrtvac samo tako pa neka sam taj mrtvac bio ja.
Možda bih ti nešto i došapnuo nego su mi svezali glavu, vilice. Vidjela si. Tada nisam znao ali poslije jesam. To je bilo zbog zemlje, da mi ne bi napunila usnu duplju. A opet, svejedno je, ja nisam disao ili jesam, ali ne tako kao ti. Gledao sam u sebe odnekud, ne znam ni ja odakle. Čini mi se da sam bio gore, iznad samog sebe. Bilo je strašno, čudno, vriskao sam, bilo me je strah. Nisam mislio da će me babo ostaviti tu, nigdje, nikome, mraku, rupi, zemlji, tišini…
A toliko mi je stezao noge dok me je spuštao, toplio ih onim pokrivačem, usred ljeta. Htio sam podviknuti: ljeto je babo, i da sam bos šta mi može biti!
M: Hajde mi kaži šta si uradio te poslednje noći u bolnici? Sjećam se da smo ja i mama išli komšinici i zvali. Ona je jedina imala onu spravu sa točkićem ispod kojeg su se ocrtavali brojevi i iz koje se začuo glas koji je tvrdio da si dobro. Šta si uradio u tih par sati do zore? Uvijek si bio neposlušan i svoj! Ti si uradio nešto glupo, uvijek si radio glupo! Kao kada si uskočio na traktor koji je vozio, ili kada si mi odrezao kosu pa sam danima plakala.
Reci šta si uradio u toj noći?! Kako si uspavao oca? Bio je tamo, čuvao te je.
Jesi li postao leptir tek onako iz hira, iz igre, iz inata?! Opet si morao dokazivati svoju glupu svojeglavost!
E: Nisam, bio sam slab da bih igrao igre. Kada su mi ljekari izvadili trešnju izvadili iz stomaka, čuo sam kada su babu kazali da ću biti dobro.
Bio sam žedan. Mnogo sam bio žedan.
Babo je zaspao a ja sam samo mislio na vodu. Mislio sam šta mi od vode može biti i napio sam se tako slatko. Nisam nikada mislio da je voda tako slatka. Ali bila je još dok sam slušao kao kaplje iz rasklimane bolničke česme.
Otpuzao sam nekako do česme i bila je tu neka plastična čaša. Napio sam se. I tada sam se sjetio mame kada mi je rekla:
ako se još jednom razboliš neću te voditi doktoru. Nisam imao namjeru da je rasplačem. Samo sam bio žedan. Napio sam se i zaspao. Kada sam se probudio još sam spavao. Ništa nisam razumio, dugo ništa nisam razumio. Babo je bio tu, plakao je, grlio me je i ja sam ga rukom budio misleći da sanja nešto loše. A bilo je obrnuto. On je bio budan a ja nisam, ne onako kao on.
M: Znala sam da si uradio nešto! Postao si leptir. Nikada nisi mogao da budeš samo dijete. Znala sam da si ti kriv!
E: Tebe sam tražio najviše. Strah je nestao, nisam se imao čega bojati. Odjednom sam bio na jednom tako čudesno lijepom mjestu. No nije bilo nikoga od vas. Mame nije bilo i odjednom sam žalio zbog one četvorke.
I dalje me je bilo briga za istoriju.
Žao mi je bilo njene ljutnje. Poslije je korila sebe, patila zbog tog udarca. Ali gledajte to ovako, poslije nikada više nije podigla ruku na vas koji ste ostali.
Nisi kriva.
M: Ko kaže da jesam? Nisam kriva.
E: Ti kažeš da si kriva. Mi ovako mrtvi znamo i prije vas. Nisi kriva. Samo sam bio žedan. U toj vodi je bio moj kraj. Možda sam to i osjetio no ipak. Ti znaš da sam vazda probijao zidove iako mi je bilo tek jedanaest.
M: Ne sanjam te.
E: Znam. Moraš da me pustiš da bih ti došao. Podigla si jake zidove krivice.
Iz mame je govorila bol. Ne slušaj je.
Nisi kriva.
M: Nisam kriva. Hoćeš li mi onda doći u san?
E: Hoću, kada me pustiš.
